Danas sam šetajući ulicom naišao na neka dva papira koji su ležali u travi kraj puta. Ne znam zašto, ali ja sam ih pokupio, pročitao par redova, kad tamo nešto veoma zanimljivo. Neki pisac, naučnik ili obični građanin je napisao nešto. Ne bih vam znao reći šta je to tačno a još manje znam ko je to napisao, ali bih vam mogao ispričati šta je taj neko hteo da kaže. Na ta dva prljava papira pisalo je nešto ovako…
Ne želim da ljude delim, niti da ih svrstavam u kategorije ali vrlo je interesantno gledati na našu populaciju iz ove perspektive. Doduše to nije neka perspektiva, nikako nije ni filozofiranje, ta bi se možda moglo svrstati u jedan opširan vic. Nisam književnik pa se neću upuštati u kategorizaciju moga malog "dela". Nego da se ja vratim mojoj "perspektivi".
Na ovome našem funky (ne znam šta znači ova reč tačno, ali osećam da joj je ovde mesto) svetu ima raznih ljudi. Naravno nisam vam rekao ništa novo, jel tako? A sve te razne ja gledam ovako nekako: Ima onih koji su glupavi i ima onih koji su pametni. One u sredini možemo da svrstamo u zbunjene. A ima i onih informisanih i onih neinformisanih. One u sredini ćemo svrstati u dezinormisane. Ove dve "podele" se mogu kombinovati pa će malo zvučati preterano kada kažem da ima informisanih glupaka, neinformisanih glupaka kao i dezinformisanih glupaka. Isto tako ima i informisanih a intaligentnih, neinformisanih a intaligentnih i naravno dezinformisanih a intaligentnih. E sada sam vas možda pomalo zbunio, nema veze, sad ću vam ja to polako natanane objasniti.
Krenućemo od onih glupaka, oni nisu baš zanimljivi pa ćemo njih odmah rešiti, a one pametne (intaligentne) ostaviti za za kraj. Glupavi ljudi su jednostavno glupavi, rođeni su tako i takvi će ostati. Neki tamo naučnjaci su izmislili nešto što se zove koeficijent inteligencije i neke tamo testove koji određuju koliki vam je taj KI (da ne bi rekao IQ). Recimo da su oni u pravu i da su oni ispod 80 totalni idioti. Nisam proučavao tu materiju i neću se vezivati za nju, ali mislim da se ta vaša ocena pameti ne može puno pomeriti osim ako ste još klinac pa vam se vijuge tek razvijaju ili ste zakoračili u pedesete, šezdesete pa vam vijuge lape. Nisam naučnik, niti sam sklon nauci. Stoga bežim od tih brojki i nastavljam po svome.
Informisani a glupavi su uglavnom oni koji imaju dobru memoriju. Takvi su primeri retki, možemo naići na njih u školi (npr.) i tamo ih zovu štreberi. Sećam se scene kada su takvi učili neko obimnije gradivo kao pesmicu. Trkeljali bi, trkeljali i onda uzeli poveći dah i nastavili. Profesor bi ih nešto pitao, da nešto logički povežu ili daju primer iz života a oni bi zapeli, složili blagoteleći pogled i govorili ammm, hmmmm, paaa, mmmmm. Onda bi pokušali da krenu ispočetka ili da idu dalje. Međutim ne smemo da klasifukujemo ove kao štrebere jer po definiciju štreberi su oni koji sve naučeno i zaborave. U ovoj vrsti ima i onih koji su sveznalice, a ustvari su glupavi. Oni veruju svemu šta pročitaju, veruju medijima i svemu što im se servira. Biće uglavnom religiozni, politički neaktivni ali verni nekoj stranci, slušaće muziku onu koja je popularna kao što će se i sve raditi po trendu. Naravno ovaj deo populacije ima veliku sreću da bude srećan u svom srećnom životu.
Prećićemo sada na one neinformisane a glupave. Njihov mozak je jednostavno prazan. Rekli smo sve i sada idemo dalje.
Glupavi a dezinformisani su veoma slični onima informisanim. Ovi se mogu naći u velikom broju po nekim zaostalim zemljama gde su mediji u rukama države, crkve, tajkuna i ostalih sranja. Tu one pojedince koji pokušaju da načine promenu proglašavaju za revolucionare, odpadke, ludake itd. Čist primer ovome sistemu je komunizam i komunistička propaganda. (ni u zapadnim državama nije bolja situacija, samo što tamo sve dolazi prekriveno sa smajlijima i lepšem sutra, dok ze zavere kuju u mračnim sobama sa oblakom dima. pfff…) Ovakvi ljudi najčešće završavaju na fizičkim poslovima i proću kroz život zbunjeni i ograničeni.
E došli su na red i oni pametni. Zanimljiva grupa…
Naravno krećemo od onih informisanih. Takvi su zdrave prirode samo ako im najveća ljubav nije moć , a te je teško naći. Ovako kovane persone završavaju kao političari, oni skontaju kako svet funkcioniše, zatvore oči pred moralom i postaju moćnici. A oni koji razmišljalju više lokalno i idu kraćim putem oblikuju se u mafijaše, mada nema neke velike razlike između mafijaša i političara. Ili su i jedno i drugo, ili su usko povezani u svome poslovanju. Lako ćemo zaključiti da ova vrsta okreće ovu planetu. Ima i jedan omanji procenat iz ove grupe, koji su moralno ispravni, jednostavno ih zabole za moć i sve što ide uz nju. Takav je možda bio Če (onaj legendarni, a sa istorijskim nisam upoznat), ali on se malo zaneo svojim romantičarskim duhom.
Neinformisani nisu imali tu sreću da se obrazuju i steknu neko znanje. Ova vrsta je veoma ugrožena, jer u današnje vreme je lako doći do informacija i oni koji imaju nešto u svojoj glavi će tragati za istinom i znanjem. Nisam nailazio na ovakve mnogo puta, pa ne mogu puno o njima.
E sad ona najgora i najopasnija vrsta, podvrsta, grupa, kategorija ili šta već, svejedno… Dezinformisani… Ovi su uglavnom puni znanja, pametni, a najzajebani su kada uz sve to znaju i lepo da pričaju. Veliki govornici sa svojim zajebanim račenicama i velikim rečima koji znaju odgovor na svako pitanje, ali po nekoj pogrešnoj teoriji. Sveštenici… Sjebala ih tradicija i običaji. Ufff takvi su maksimalno zajebani, sa njima se ne vredi raspravljati. Trebaš da budeš baš veliko mudo da bi se sa njima prepirao. Na sve će ti dati "logičan" i neosporiv odgovor. Još uvek imaju veliku potporu naroda i proći će godina i godina dok njihova moć ne počne opadati. Mada kad smo već zakoračili u religiju, moram da napomenem da nemam apsolutno ništa protiv nje. Ona jednostavno mora da postoji, da onima kojima to treba pruži: objašnjenje, smisao, naravno ono duhovno bez čega čovek ne može i što je najvažnije onu moralnu osnovu bez koje svet ne može. Kapitalistički ateizam je čist primer da bez religije ne ide.
Eto to je ukratko bilo neko moje viđenje sveta iz ove perspektive. Samo još da pojasnim sta sam odprilike mislio pod informisani: to su oni koji poseduju znanje, koji su spoznali istinu i skontali sistem.

Bila je hladna i snegovita zima. Te večeri oko deset časova sitan sneg je nemarno vejao. Deca su se okupila na Rašinom brdu, kako smo ga mi zvali po jednom Raši koji je živeo u blizini. Pretežno srpska deca u Staroj Moravici od sedmogodišnjaka poput mene pa do srednjoškolaca skoro svako sa svojim sankama. Bilo nam je hladno, ali tada to nije bilo bitno. Zoki je stavio jezik na metalni branik pored puta i umalo ostao zalepljen za njega. Svi smo se smejali.
Na nogama sam nosio dvoje trenerki, gore dve tanke majice i čemper, pa preko svega toga skafander. Na glavi kapa koju je napravila baba sa onom smešnom lopticom na vrhu koju sam jako voleo. Tri para debelih čarapa stajala su između mojih stopala i unutrašnjosti kožnih čizmi. Rukavice su mi bile malo pocepane. Obrazi su mi se zarumenili, a bale iz nosa samo što se nisu zaledile.
Na vrhu brda je bila ulična svetiljka. Strma padina ispred mene u podnožiju se spajala sa putem. Deca bi se spustila niz tu strminu, prešla na put i klizala sve do mosta udaljenog oko šezdeset metara od vrha brda. Sneg je bio već dobro utaban i zaleđen tako da su neiskusni lako padali sa sanki i prevrtali se već na početku brda. Nisam bio jedan od tih, brdo je bilo blizu moje kuće pa sam tu dosta vremena provodio.
Organizovali smo razne igre sa sankama. Nekada bi se pokačili nas desetak pa tako poput lanca se spuštali niz brdo. Nikada nismo uspeli da ostanemo u istom sastavu. Samo oni spretni i sa dobrim sankama su mogli da stignu do mosta. Ja sam ga sa lakoćom i prešao. Stariji momci su tu muvali neke devojčice koje su se samo kikotale i pričale. Slabo koja bi se spustila dole, kad bi to uradila bilo bi to sa nekim od momaka, kao jedva pristale a samo to su i čekale. U tom dobu one mene nisu toliko zanimale, ja sam tu bio samo da se sankam.
Mnogi stariji drugovi su zavideli mojim veštinama, vremenom sam sam razvio jako dobru tehniku. Stao bi na oko pet metara od početka padine, zaleteo se i u skoku privukao sanke grudima, pao bi na sneg sa sankama i ta mala rutina mi je davala brzinsku prednos odmah u startu. Zatim bi rukama i nogama kormanirao što je manje moguće da bi što dalje stigao, ako mi je to bio cilj. Bilo je tu još mnogo sitnica koje su pravile, kako se meni tada činilo, savršenstvo. Često sam namerno naglo skretao kako bi pao i kotrljao se po snegu. Bolelo je samo ako bi se zapucao u zid pored puta, ali i to se preživi.
Baš onaj Rašo koji je živeo tu u blizini brda bio je glavna faca među nama. Stariji od mene šest godina, prava žilava životinja. On je primer čistog ludila, često se tukao, umišljao sebi razne gluposti da je vođa nešeg malog plemena, da ga svi moramo poštoavti bez izuzetaka i takva sranja. Redovno nam je lupao macole onako iz čista mira, valjda da ispadne neko mudo pred društvom. Nije bio nešto bistar, i ja onako malen sam to shvatio ali bio je mudo. Nisam mu ništa mogao u direktnom okšaju sa sankama, uvek bi me oduvao poput pera, ali sam ga vešto izbegavao. Te večeri se baš nameračio na mene, konstantno me je prevrtao. Ja bi krenuo samo da se spustim, a on dete kreten odma jurnu zamnom da me prevrne. Uglavnom bi mu pobegao i to ga je izluđivalo.
Još jednom sam mu pobegao i popeo se nazad na brdo, tamo me on čekao.
     - Šta je prcmoljak? Imaš sreće što si tako mali i žgoljav pa mi lako pobegneš. Ajde dođi sada na jednu macolu… Dolazi kad ti kažem! - nisam se makao - Sad ćeš dobiti dve. - govorio je smeškajući se i gledajući devojčice koje su uživale u pretstavi.
     - Neću! - vrisnuo sam.
     - Aaaa. Pa sad ćeš dobiti šest komada, evo biću dobar pa ćeš dobiti sedam.
Primetio sam da smo sada u centru pažnje, svih petnaestak klinaca, koliko ih je bilo na brdu zurili su u nas, osetili su da se nešto kuva. Nisam više mogao da trpim njegovo maltretiranje, nekako sam skupio hrabrosti i nastavio:
     - Ajde ostavi me na miru, ti sporaću jedan.
     - Molim? Mali tebi nije dobro, praviću se da nisam čuo ovo. Čujete li vi ovo malo govno. Šta kažete koliko je sada macola zaslužio? Mali neće večeras spavati zbog bolova u glavi. Ha ha ha! - samo moji pravi drugari se nisu smejali, ma koliko bila glupava njegova šala drugi su se smejali čim bi on počeo da se smeje. Prišao mi je, ja napravih korak nazad i on me zgrabi za ruku. Stenjao sam i odupirao se, a on je pokušavao da mi lupi macolu. Nisam više mogao da izdržim.

     - Slušaj me ti smrdljivče. Spustićemo se dole, ja prvi pa ti odmah zamnom. Ako me uhvatiš, lupaš mi macole do kraja života koliko hoćeš. A ako ti pobegnem nikada više da me nisi pipnuo. E može tako?

Svi su zanemili, kod polovine vilice su ostale da vise. Nisu mogli da veruju svojim ušima. Čuli su se samo uzvici poput: Opaa, Uuuuh, Aaaa. Rašo reče "Ha ha" i svi prasnuše u smeh.
     - Čujete li ovo malo govno!? - gledao je okolo pa onda u mene.
     - Ti si govno! - prekinuo sam ga odma.
     - O ho ho, pa nećeš znati de si kada te oduvam, ni sada ne znaš de si, a kad te razbijem nećeš se više ni vraćati na ovo brdo. Razumeš! O ho ho, pa lupću te godinama, poželećeš da se nikada nisi rodio.
     - Ajde da vidimo! - ja iznenada zgrabih sanke, zaletih se i kliznu niz brdo.
Odmah za mnom polete i Rašo, silovito, zverski. Čuo sam kako Dragana uzvikuje moje ime a zatim i škripanje sanki iza mene. Baš sam se dobro zaleteo pomislih, nema šanse da me stigne. Jurio sam, vazduh mi je lupao po licu. Na pola puta do mosta, baš kad pomislih da sam mu pobegao on se pojavi sa leve strane. Ja naglo zakočih rukama i nogama, on prolete pored i napravi luk tako da se poprečio pravo ispted. Još uvek sam jurio poprilično brzo. Nisam hteo da skrenem, zažmurio sam i stegao rukama sanke. Nikada neću zaboraviti izraz na Rašinom licu baš pre nego što ću ga udariti. Tako patetičan i jadan, stajao je on ispred mene i čekao egzekuciju. PLjAS! Lupio sam po sred njegovih sanki, one se okrenuše a on pade sa njih i nastavi da se kotrlja. Skrenuo sam levo sa puta i stao.On je ustao, psovao i odmah krenuo prema meni. Uhvatio sam špagu na sankama i počeo trčati nazad na brdo. On je nonšalantno koračao za mnom, kad je i on počeo da trči, pustio sam sanke. Psovao je kao nikada, ja sam trčao i u mislma mi je bila samo moja pobeda, ništa nije više važno, ni što će mi napuniti usta snegom, ni petsto macola. Pobedio sam! Na brdu su sada svi navijali za mene, smejali su se i uzvikivali moje ime. Rašo je popizdeo, nije se ni trudio da me stigne, pustio me da stignem do podnožija brda i onda ubrzao. Nisam imao snage da se popnem pa sam skrenuo desno. Bio je sve bliži i bliži. Stigao me i gurnuo obe ruke u moje lopatice. Odleteo sam čitav metar napred i pao. Osetio sam strašan bol u desnom kolenu, vrisnuo sam tako jako da se i Rašo uplašio. Ipak on me šutnu u guzcu. Ja vrisnu još jače. Pridigao sam se, noga mi je bila vrela, pogledao sam je ali u mraku se ništa nije videlo, bojao sam se da je pipnem. Rašo se smeškao, ostavio me je da sam šepam ka vrhu i otišao po svoje sanke. Dejan i Marin su se sjurili dole da mi pomognu, za njima je došla i Dragana.
     - Šta je bilo? Šta ti je uradio onaj smrad?
     - Gurnuo me je na nešto, noga me je zabolela a sada me golica, jako čudan osećaj - bio sam u šoku, nisam plakao
samo sam vukao povređenu nogu - idite donesite moje sanke. - naredio sam im.
     - Jebeš sanke sada, za tobom curi krv.
     - Idžo trebalo je da znaš da je on idiot, sa njim se ne treba družiti - reče Dragana stavljajući ruku na moju glavu.
     - Da te ponesemo do gore? - Marin me upita i spusti glavu da vidi šta mi je sa nogom.
     - Pustite me! Idite po sanke, dobro sam ja - bojao sam se da pogledam u nogu, govorili su mi da curi krv a ja nisam verovao.
Odšepao sam do vrha. Dejan i Dragana su me pratili, Marin je otišao po sanke. Svi su se okupili oko mene. Lica su im bila zabrinuta, neke devojčice su vrisnule i skrenule glavu od mene. Sad sam bio ispod ulične lampe i odlučih da pogledam kakvo je stanje dole. Tamna krv se nazirala kroz rupu na skafanderu. Spustih pogled još malo dole i videh da mi je čizma sva u krvi. Počeo sam da plačem, neki su začepili uši da ne čuju moje preglasno vrištanje. Seo sam na pod i drhtavim rukama počeo da skidam skafander. Neki su pokušavali da mi pomognu a ja sam ih samo terao što dalje od sebe. Bojao sam se. Kad sam skinuo skafander digao sam trenerke i video da je cela potkolenica u krvi. Tresao sam se čitavim telom. Skinuo sam rukavice i pridigao se. Svi su nešto govorili, ja sam čuo samo šuštanje. Zevali su, a ja ih nisam razumeo. Rukama sam gladio koleno iz kojeg je prskala krv, tražio sam ranu. Opet sam seo i jedva savio koleno. Na sred kolena videh nešto belo, rana se razkrečila i mogla se jasno videti kost. Sad sam samo jecao. Naglo sam ustao i krenuo kući. Svi su nešto vikali, Marin je dotrčao sa sankama, nikoga nisam čuo. Samo sam hteo da stignem kući. Treba samo da pređem most, samo da pređem mosti i već sam u mojoj ulici. Onda još malo i tu je moja mama. Čuo sam Marina kada me je pitao da li bi da me vuku na sankama a ja sam samo odmahnuo glavom. Pratili su me kući Dejan, Dragana i Marin. Prošao sam kraj Raše, ni on, ni ja ili bilo ko od mojih pratioca nisu ništa progovorili. Nije bolelo, osetio sam samo neki mali svrab oko kolena. Kad sam stigao do mosta, vukljajući nogu za sobom došao sam malo sebi. Sneg je počeo jače da veje sa krupnijim pahuljicama.
Društvo me je dopratilo kući. Marin je ostavio sanke u dvorište a Dejan i Dragana su mi pomogli da se popnem uz stepenice. Stao sam u hodniku i zvao mamu. Kad me je videla, poklekla je, oči su joj odjednom bile pune suza.
     - Pile šta se desilo, jao sine moj, što te pustih samog na sankanje, jao gde mi je glava bila. Dragana! Šta se desilo? Govori mi dete! - mamin glas je podrhtavao, spustila se do noge i pridigla trenerku.
     - Pao je na nešto, skinuo je sam skafander i rukavice. Evo ih kod Marina.
     - Kako je pao, na šta? - pogledala ih je pogledom kao da su oni krivi za sve ovo.
     - Gurnuo ga je onaj Rašo, ali on je mislio da ga je gurnuo na sneg, a ispod snega je bilo nešto, stvarno ne znam šta.
     - Idite deco kući, kasnije ćemo o tome.
Marin je taman došao sa skafanderom i rukavicama, ostavio ih je na orman u hodniku i sa ostalima se spustio nazad. Mama je me je zgrabila ispod pazuha i odnela do kuhinje. Nežno mi je govorila dok sam ja samo jecao. Krv je sada slabije tekla, a noga je bolela sve jače. Na brzinu mi je stavila gazu preko rane i zavila zavojem. Nije ni obukla jaknu. Uhvatila me u naručje i brzim korakom izašla iz kuće.
     - De me vodiš mako? - gledao sam njene sjajne oči.
     - Kod doktora pile moje, sve će biti u redu, budi jak.
Sneg je vejao a mama je trčala cestom sa mnom u rukama. Seoska ambulantna nije bila daleko od moje kuće, tek nekih tristo metara. Video sam suzu koja se sliva niz majčin obraz, zagrlio sam je čvrsto. Više nisam plakao.
Stigli samo, dočekala nas dežurna ekipa. Neki mladi doktor je previo moju ranu. Bio mi je zanimljiv, smeškao se i tešio me. Čak se i mama počela smejati. Morao sam ići u Bačku Topolu na šivanje, uplašio sam se… Strpali su mene i mamu u kola hitne pomoći i krenuli. Nije se čula sirena, nije bilo upaljeno rotaciono svetlo. Dosađivao sam mami:
     -Mako zašto nema tino-nino? - tako sam ja zvao i kola hitne pomoci i vatrogasce i policajce. Kad god bi ugledao njihova kola vikao bih: Eno ga tino-nino! Eno ga tino-nino! Sad sam ja po prvi put bio u tino-nino kolima.

Kažu da je prava sreća baš u sitnicama, možda i jeste tako. Ali jedno što zasigurno znam jeste da sitnice mogu da te nateraju da poludiš, da te izbace iz toka i da ti skenjaju dan. Gluposti kao što je govno koje je ptica bacila na tebe (kažu sreća, ja im kažem sreća kurac) , ili bara u koju si zagazio ili jedna rečenica od strane totalnog imbecila ili keva koja non stop kuka ili brat koji se pravi da je glupav i mutav ili ljuske suncokreta koje su se prosule po podu u učionici. Stotine malih sranja gaze po mojim žuljevima, ne mogu više da se smeškam i glumim spokojnost. Moram negde da puknem, treba mi čak koji ću da premlatim, može i idući degenerik koji mi stane na put.
Nisam jedan od onih koji kukaju i neću nikada ni biti, to je zabava rezervisana za maloumnike. Kad je sve tako sjebano, jebote očigledno je sve, nema tu šta da se polemiše.
Tako danas gledam nekog idiota ne televizoru kako baca sve same laži, ne, to nije tragedija, to je komedija u svome najlepšem obliku. On kenja o demokratiji i divnom tra la la svetu. Nemam ja ništa protiv demokratije, to je najprirodnija ideologija, najjači opstaju… Zaista jeste tako… Ali onaj kreten na televizoru, ufff. Ne mogu da verujem kako neki imbecili mogu da ga gledaju i da mu veruju.
A u školi situacija jadna. Ili sam ja pogrešio školu ili tu stvarno nešto ne valja. Gledam nafurane likove, iskompleksirane orangutane, okupljaju se oko "nabudženog" jugića i slušaju tursku muziku, da, tursku a našu. A "najbolje" ribe su baš tamo i onda kada ih jedan od onih komadina odjebe i "pocepa" njihovo "srce" kukaju kako su svi isti. Kučko glupava pa jedan jedini razlog zašto si bila sa njim je zato što mu je stalo, da, stalo mu je do tvoje obrijane, nevine pizde. Pa naravno da su svi isti kada si toliko glupava da ne možeš da učiš na greškama pa biraš uvek iste.
Zar moram da budem glupav i slep da bi bio sretan? Ja ne mogu da se snađem na ovome usranome mestu, pokušavam da se isključim što više mogu. Lebdiću u mutnim oblacima sa rukama preko očiju.
Možda je sve ovo moje kenjanje samo odraz puberteta, možda na mene utiče baš ovako usrano pa budi u meni nekakav bunt i bes.
Ako je tako, želim da nikadane odrastem. Bar ću se truditi.
Ima li neko WC papira?